Дело

МУХАБЕТЛН - ПИСМА 11 обичаје, о којима мусломани немусломанима нерадо нричају; обелоданићу свому роду тајне, с којих се преда мном диже завеса као пред пророковим кћерима , тајне , које буле више чувају од нас но лица своја од „грешних очију”. Али не! Ја # * ћу причати само теби, а ти ћеш ћутати ? у ^ * Пишући ово, слике из најскориЈе прошлости славнога Ниша изиђоше ми пред очи. Често, врло чесго, па и сада, мислим на то; како ми беше, кад му се први пут , после непуна три месеца од његова ослобођења, ириближих; кад видех вита мунарета на џамијама турским, на која сунце, залазећи, бацаше лепо златне зраке своје, а још лепше на голема кубета наше красне Саборне Цркве... Кад угледах мило место, кад чух где мој брат усхићен узвикну: «Ето нам Ниша!в неописана ми радост обузе срце... ја задрхтах, усиравих се да га боље видим, раишрих руке да га загрлим и, клонух: наслоних главу на груди моје остареле мајке; обе се заплакасмо..,. «0 свето место ! Пет столећа си стењало под јармом турски.ч а свака ти је стопа земље крвљу поливена, из које изниче твоје ослобођење! На бедему градском лепрша се за става српска — славећи правду Божју и слободу твозу. Полумесец уступи место злаћеном крсту, поклони му се и нестаде га!в Овим мислима беше занета млађана душа моја, кад нам јураше чкли коњиц с лаким колима мимо бедем градски. Из најслађих мисли тргоше ме речи миле мајке: «Сине, у цркви ћемо сутра благодарити Богу што је Ниш наш — Благовести су !...* Кола нам се зауставише пред једном кућом, високом, чорбаџијском. Похита нам на сусрег домаћица са младом снахом својом, рашнри руке обави их мојој мајци око врата, и пољубивши се с њом у уста двапут, окрећући главу на једну страну , па на другу, поздрави је весело речима : — Добро ми си дошла, сестро ! Ја и мој брат приђосмо јој и пољубисмо је у рук.у, а она нас у оба образа весело узвикујући, баш као мало час : — Добро ми сте дошли, децо блага !