Дело

200 Д Е Л_ 0 Од дана мојих милени' Овај је пламен силени Тињао живо у срцу мом, А сада тамо, у гоаду том, Хране је за-њга престало Тавнице мрачне нестало, И он ће поћи Ономе Што једном даје свакоме II муке тешке и покој .. Ал’ шта је за ме у судби тој ? Шта — да ми душа у рају У светлом звезданом крају Тихога иађе пристана ?!... Ах ! само за час од дана Сред тавних, кршних висина Где-но ми жића детског милина У игри ко сад прође, пројечи Бих дао вечност и рај без речи XXVI „Час када дође да умрем А, ево, да се закунем Дуго га нећеш чекати Нареди нек ме, неба ти, У нашу башту пренесу На оно место где-но су Два бела цвала багрена... Тамо је трава густа, сабјена, Ваздух је чисти миомир, А сваки листић — златокрил У сјају зрако небеске... Ту, реци, нек ме наместе; Ту ћу се и ја последњи пут Уз плави, сјајни небесни кут Принити оком — уз алмаз. Отле се впли и Кавказ ! Он ћо са својих висина Послати можда, за сина