Дело

ППСМА аз нпшл 17 Што му кажв моја нене и тетка, учиниће... Дођи кад буде езан јујле (молитва у подне). Хоћеш ли ? Чим ја изустих да ћу доћи, зашкрипеше срмали-папучице, зашушгаше свнлене, ка’аве ренгп1) шалваре, а смеђе, дуге ви тице удараху по плећима лепо булче; оно оскакута мајци и милој' старој нени својој : да им однесе хабер, да ће ићи с њима^.у Белиграт-махалу, и њена госпоја.

У Београд-махали смо. Прилупа дланом на једну високу порту2) Бећир-беговица, баба мале Алисе. У дворишту се ништа не види. оно је ограђено високим зидом. — Ким-о (Ко је)? Чу се из дворишта глас Циганке, измећарке. — Биз (ми), одговори Бећир-беговица. Чу се клепет папуча и одмах звекну синџир, тресну чивија, голема порта отвори се. Кроз дишер-авлију3) иђаху буле тихо, одмерено, као и махалом. Близу смо орта-капије4) ; из врта чује се мек, пун извијања полудетињи глас : „Себа1 олду, ђунеш догду — ујанмаз (Јутро би, сунце се роди — не буди се)!,..“ — У невреме булбул поје, примети Скопљанка и шкрипну орта-капија. На шкрипу трже се једно лепо харемско чедо, у пембе шалварама и јелеку, што чучаше крај лехе мирисава зумбула ; а кад се окрете к нама и виде нас, побеже испред нас као плашљиво лане испред ловца! — Сетила се, белки, зато бежи, рече Бећир-беговица. — Како и не би : у вас је дилбер дели-канли (лудокрвво, младић) а ја сам страна, стара, њој непозната, збораше Скопљанка смешећи се. — А зар да бежи ? питах ја ; Циганка напред оде. — Бежи. У Истамболу се девојци прави ново рухо за к’збакмак (углед) Кад дођу да је виде, она уђе к њима, направи 1) Кавена боја. '-) Врата на дворшнту. 3) Предње дворнште. Н Средња врата. Дело ХП1 2.