Дело

НАБОЖИЈУ ВЈЕРУ 251 — Шта си радно ? — Цишта. Оца ме цргледа. ** А што су ти очи крваве, црни јадо ? — запита ме. — Не питај, — рекох и сједох. У прсима ми је једнако вредоч кипило; нисам мог’о да се скрасим на једноме мјесту, него сам час устаро а час сјед о... Дошло је и поноћи. Сад је згода, — помислих у себи, — сад спава... И баш да пођем, а оно паде ми на памет, да је срамота чојека на спавању убити. Мишњах: да би боље бпло да причекам до сјутра. Ама ко би мог’о чекати ! Чини ми се да би помахнит о, кад бих причек’о још само сахат А осим тога опет ми дође у главу . да би и он мене волио убит’ кад спавам, нег’ кад сам будан, — Није ми срамота, - рекох опет. Кад је он убио мога братића, убићу и ја њега па да је колик' троглав Арапине ! — Иђем ! Иђем ! — рекох , па узех нож и пођох да отворим врата. Док жена скочи : — Ђз ћеш ? — упита ме. — Ш>ем. — Ђе? — Не питај. — Ти си некакво зло смислио, — рече она. — Ја је погледах — - Па шта је ? хоћу да га убијем ! — Кога '? — Агу. Она ме уФати за руку. _ Немој ако Бога знаш , јесмо ли га примили на вјеру божију. Мени сад свану ! Ни падало ми није на иамет божија вјера; а кад жена рече. ја се укочих. Бацих нож у један крај и с]едох. Ја. - рекох, - волим и погинут’ него ли иогазити в3еру...