Дело

твама излажу они који за српске школе моле — то смо већ показали н нмали бисмо на расположењу п масу прнмера да све то потврдимо. Друго је што пада у очи, према свему овоме доста повољно стање до којега су довели резултати просветног рада наших сународника у скоиљапској епархији. Да се до њега дође, од иресудногје утицаја бнло ново.бно решење начелног питања о нризнању народности. Једном иризната кроз школу, природно је, што народ тежи да своју народност маниФестује и кроз цркву. Отуда јс иотекла она сасвим оправдана тежња, изазвана смрћу митрополпта Методија, да му за насдедпика буде наименован човек срискога рода н језика. Ова је тежња, као што иоказасмо, у основи свију оиих догађаја, ради којих се данас обраћа са свих страна на Скопље велика иажња. Треће је, што привдачи иажњу, кад се ове чнњенице промотре, број школа и ученика у појединпм казама. У источним казама мало је п школа и ученика, и њихов са број неосетно увећава; у западном, на против, сваком годином нагло расте број п школа п учепика. Ова околност, ако се о њој хоће да мисли правилно п без шовинистичких иредубеђења, указује природан пут, којим треба да се иде. на да се спорно питање о народпости реши како треба, на миран начпн. лаганим диФеренцирањем. Све се ннтање своди на то, како да се створе погодбе, које бп обезбедиде иравилност овом дпФоренцирању. А то се, како мп мислпмо, може најбоље и најоправдиније решити, ако се призна српска народност у внлајетима, у којнма се још спори, како бн онај део народа, који српски осећа, имао легалиу основу за рад на своме просветиом и у опште културном папредовању. Данас је српеки народ стављен у битољском н солуиском видајету ван те легалие зашгнте, кад хоће да створи себн своју народну школу: нитп има у мецлису преставника, нитп нма у патријаршијскнх владика заштитппка, нити нма своје црквене општиие, једпом речју, нема ни једне од погодаба, без којих као, народност не може за дуго нн опстатн, док његови иротивнпцп нацноиални, Пугари и Грцн имају све то. Где пема једнакости V погодбама за мирно развијање, ту не може бити ни иравилнога диФеренцирања, помоћу којега се у скопљанском пашалуку полагано издваја шго је српско, те се усредсрсђује око своје школе, тежећи н радећи да добије п своју цркву, а што осећа бугарски остаје верно Егзархији. Дајте ту једнакост, јер је то ствар нравде, на оставимо времену да учини своје, а ми дотле можемо остати добрн иријатољн. јер нас на то унућују п крупни догађајп који нрете да поколебају европски ми]> и изнесу нарешење нптање о судбпни балканских иарода. У слози и заједници наш је спас, у супарннштву — наша пропаст. Свет. Ст. Симитн