Дело

37 М Д И Р и

Нити се молитве динсу Монаха смерна у ноћни час, Кад Бога моли за грешне нас. Сад само старина сбди, Развала заштитник бледи, Одбацак смрти и среће, Прах с гглоча надгробних смеће, Са којих натпис казује Где славна прошлост станује И где је круном обурван Свој народ, њему богодан, Тај и тај царе, тад и тад, Предао Русу на свакад * И "Бурђија је — божји благослов ! Од тада ј’ она, к’о цветак нов, У сенци својих башта цвбтала И од крвника за страх не знала. II. Једном је с брдских висина К ТиФлису, граду долина, Генерал руски ходио И дете, ропче, водио Пут тешки оно не могне Поднет' — и занемогне. Шеста му беше година, А — горско срне, дивљина, И гипка слабост тршчина! Ал’ у њем’ бољка опака Витешко срце јунака Његових деда — саздаде ; Он за бол к’о да не знаде, Нит’ и слаб јаук издаде ! Знаком се храни опир’о И тихо, гордо умир’о. Монаха једног милостм