Дело

У храму божје светлости Братска га нега љубави Од смрти тешке избави. II он је најпре бежао — За детску радост не знао ! Клонећ’ се живог свакога И ћутке, мислећ’ на Бога, Уздишућ1 глед’о на исток, Па чежњом својом превисок Нејасно сањао рај И жељк’о мили завичај. Ал’ ропству и он привикне И туђи језик обикне; Свети га отац покрсти И он у цвету младости, Не знајућ светске сладости, Обући хтеде црнине И у монаштву тражит’ врлине. Ал’ једне нојце хлађане У јесен — њега нестане. Гора је мрачна ту била Манастир одсвуд обвила, Те три је дана пропало, Докле се једном дознало Да су сви труди узалуд .. Тек доцне њега однекуд У степи нађу несвесна И врате натраг — болесна. К о да је глађу изнурен, Ил’ бољком тешком измучен Ил’ тешкнм трудом изморен По лицу му је лебдило Слабости страшно бледило. Ништа он није зборио, Ал с дана на дан с’ борио И с бољке љуте слабио, Док се већ крајњем часу наднио.