Дело

м ц и г и 41 Сам сам се себи заклео : Да бар за часак, весео, Ма кад год груди млађане Уз друге, ма н незнане, Ал’ само родне, слађане, Са тугом, страсно, притиснем И уз њих навек привиснем! Ал’ ови снови младости У јеку своме — радости. На жалост. већ су ишчезли ! И ја ћу, цветак увели, К’о сирак, ропче судбине, У земљи мрске туђине Да кости моје оставим, Да с’ нада милих раставим ! У. аЈа се не бојим гроба, ни страва, Ту, веле, страдање спава У вечној, хладној тишини, Ал’ ми је жића милини, Казати збогом прежао. Та млад сам, млад сам сазнао За њене бајне радости!... Ти зар за снове не знаш младости? Или ти ниси ни знао, Ил’ забораву си предао. Како си с’ с мржњом ломио, Како си негда волио, Како је срце куцало Па пуно жара застало, Сунчане равни дубоке Гледсћ’ са куле високе, Где чисти зеФир ћарлија, И кад у кутку ћелија Туђинче слабо незнано, Голубић, тиче млађано, Од грома није себезнан,