Дело

42 Д Е .1 0 К’о да је страхом разурван ? Г1а теби нек је самотап Свет овај шарен, дмвотан Та сед си, слаб си, растргнут, Од жеља давно одвикнут ! Јер, старче, ти мо’ш заборав Бацит' на многи, многи јав ; Јер ти си живот познао, А то бих и ја могао ! VI. «Можда би знати желео Слободан што сам видео ? Дивотна поља, брегове, Осуте рашћем које векове На њима мирно преброји И хучи чилом гомилом К’о коло с браћом премилом ; Вид’о сам мрачне стијене, Валима љутим двојене, Па сам им тајне схватит’ умио То ми је Госнод души улио ! Загрљаји су њини камени Одавно у вис бачени, Па сваког часа жуде састанак ; Али за даном протиче данак И беже редом године Да им тај тренут не стигне ! Вид’о сам горски врхови, Чудни и дивнп к’о снови, Како се зором руменом Диме у небу плаветном, К 6 тамјан светог олтара, И облак заносна чара Са тајног својега стана Облачке истоку гања К’о јато тица далеког свота, Кад, бело, нама долета !