Дело

М Ц И Р и Од пакла љући громови И одјекиваху ломови, А ви. ужасом убјени, Уз олтар ничке припјени Ја-сам иобег о. Као брат Загрлит' буру био сам рад ! Очи су облак гониле, А руке муњу ловиле . .. Шта, реци, твоји сводови Ту могу дати накнаде За дружбу кратку, насладе, Што бурном срцу дају громови 9 IX. «Беж’о сам дуго — у незнан ! И пут ми тешки, самотан, Не сину сјајем звезданим, Ал’ грудма мојим мученим Планинска ноћна свежина Била је чиста милина ! Дуго сам, дуго, бегао, Па кад сам суст’о, слегао, У густој трави застао И прислушкиват’ се стао, Вид’о сам: крај је потери ; И бура стаде — превери ! А бледи појас вечери Међ мрачним небом и земљом Дао се силном дуњином; На њем’ сам узор светао Далеких гора гледао. Лежо’ сам ћутке, некретан ; А у степама шакал страхотан Час по час вио ј’, урлао, К’о дете плак’о, зурлао; Међ камењем се змија верала И својим сјајем блистала. Ал’ страх ме није сломио —