Дело

Д Е .1 0 Ја сам, к’о звере, л>уди с’ клонио, А, као змија, вер’о и крио X. „Пода-мном, доле, урвином Хуч’о је поток, силином Небеског пл>уска појачан, И хук му потмул, нејасан, Био је налик стотини Срдитих гласа у тмини. И овај пеми разговор, Ћутљиви ропот, вечити спор С упорном стеном узаман Мени је био појаман. Час би се у мах утиш’о, А час се јаче разиш’о Кроз поноћ неме тиишне. А у том магле висине Цркутом тица запоје, Злаћени зраци исток обоје, Ветар листиће зањиха, Суморно с’ цвеће узњиха, А ту пред данак већ и ја Уморну главу подигнем... Кад се огледах — не кријем Сграх ме је силан хватао Ја сам над бездном стајао; Ту су се вали ломили, Ту бесно коло водили, Ту стена стубе слазиле По којима су ноге газиле Пакосног само сатане, Када је с неба отеран и у подзомни амбис сатеран. XI. округ — божји перивој; Ви.ве у дузи дивотној