Дело

м ц н г н 47 Божјом је сузом блистало, А грање с’ лозе дизало II кроз дрвеће витлало Прозрачним лишћем зеленим, И грозд за гроздом руменим, • К’о урес уха драгоцен, На њој је стај’о обешен Те ]ата тица страшивих Падаху често све на њих. Ја опет земљи припанем И прислушкиват’ настанем Чаробне, чудне гласове. Кр оз лишће, кроза жбунове Њнхов је шапат ходио, К’о да се говор водио О тајни земље и неба; Природе, света и свега Ту су се слили ромори И ту се стекли говори А само горди човеков глас Ниј е се чуо у овај час Час диван, свечан за нас. Осећај, мисли тадање — То не зна срце садање Заборав све је однео, Ал’ ја бих опет желео, Испричат’ све њих готово, Да оним жићем дахнем ионово ! Тог јутра сводом небесним Мог’о се оком смотреним И лет да спази анђелски Тодико просјај небески И онај азур милотни Дубоки беху, дивотни ! Ја сав сам у њем’ тонуо, Док нисам већем клонуо Док жега није снове разбила И жеђ ме љута смлавила.