Дело

Д Е 1 0 дЈа тада иочнем с висине, Хватајућ густе витине, Од плоче илочу газити. к потону с страхом слазити Камен је каткад нога ронила. Бразда ое дима за њим ројила Он је са хуком падао И вал га љути гутао, А ја над бездном стајао .. . Али је м/адост свемотња, Те смрт не беше страхотна ! Чим сам ее с крша скинуо, Хлад ме је воде стигнуо И ја сам жудно с камена Пио јој вала студена. Докле тек корак лагани Па гласак чу се слађани .. . Ненадним страхом обузет Ја се у жбуња сакрих сплетг Па онда бацих страшив глед И жудно стадох слушати: Све ближе поче тупкати И тек од једном, и у час, Одјекну јасан мио глас, Глас Ђурђијанке млађане, Простоте пунан слађанеГлас живи, слатки, слободни К’о да је само, дивотни, Имена слатка носио Њих самосама зборио! Песма ]е пуна простоте, Али је своје красоте Души ми тако заждила, Да кад год нема кавдила, А сумрак само започне Дух ми је певат’ отпочне.