Дело

49 М Д II Р И

ч XIII К обали стазом узаном Носећи крчаг над собом, Ђурђијанка је слазила, Ка^гкад је ногом газила Невешто камен с камена. Себи се смејућ’, малена. На њој је рухо сиротно, А краче лако, дивотно, Устурив чадре крајеве Дуге и лаке змајеве. Припеке сенка злаћана, Покрила лице, прса млађана А уста, образ румени Сипају огањ пламени И очи — мрак су, к’о бездан Љубавних тајни препунан Те све ми оде у незнан ! Када је вода точила, Кроз крчаг глухо звонила, И јоште шушањ, ама тих То једно само запазих .... А кад сам себи дошао, И кад је прилив крви прошао, Њој и сен беше одмак’о. Иђаше лакше, ал’ лако, С бременом вита, охола, К’о цар јој поља — топола . . . . У хладу блиску, маглену, Уз гору једну камену, Колибе две се припиле, К’о сестре драге и миле; Ка небу дим се над једном Трачицом диз’о плаветном. II сада као да гледам Како се врата полаган Приотворише па опет ело XIII 4