Дело

Отац Атанасије, игуман манастира Сретења, наже се и подпже заклопац. У тај мах Жарко се прогура кроз светину, погледа у сандук и спази у њему оца Ђенадија. Мало за тим, гробари узеше сандук, спустише у раку и земњом га загрнуше. Сви ирисутни прођоше и но једну грудву земње убацише. И кад ова хришћанска дужносг би свршена, Жарко приђе оцу Атанаснју и рече му нешто на само. Потом нађе Тоску, п са њом продужи пут у Горачиће. * * * У кући Жарковој необична живост. Све се устумарало ради и приирема. Марта и Станица да спадну с ногу, тумара ^ јући тамо-амо по кући и по дворишгу. Млађи тако исто. Спасенија готово не излажаше из одаје. Отвараше редом сандуке, претурашо по њима, уређиваше час ово час оно, прегледаше сваку ситницу, ишчишћаваше сваки кутић, — једном речи: беху јој руке пуне посла. Сутра дан у манастиру Сретењу беху се искупили сви добри пријатељи Жаркови и Бошкови. На лицу сваког беше оцртана радост и мплина. У неко доба отворише се двери. Хаџи-Атанасије изиђе из олтара и стаде пред Жарка и Спасенију. «Слава тебје Боже наш, слава тебје ! — запева духовник и поведе младенце.