Дело

18 Д Е Л 0 нији, представљају руже, зумбул и каранФИл. Замк је некаква течност у коју сеумаче врх оног дрвцета, којим се ређа тел по лицу. Набели јој Акила чело, нос и лице, и то толико, да јој кожа изгледаше као окречен зид. Насред образа, троугласто, у облику отворене махалице, остави без белила; та места обоји некаквом као крв црвеном бојом; па и усне јој нацрвени. Узе дрвце, нарочито за овај посао, умочи му врх у замк, — што беше из стаклета насут у метални тањирић, мали као зил па поче шарати између обрва. Прво метну жути тел, па бели, па опет жути, итд. У срединп намести један цветић ружице (ђелин-пули) боје црвене. Кад нашара између обрва, пређе на обрве. Прво жутим телом, па мало прескочи, па белим, па опет прескочи. На средину прилепи зелени ђелин-пули, па оиет продужи телом до самога краја обрве. И другу је нашарала и опточила, па прешла на чело и шарала га најтише, најпажљивије; гранчице на њему биле су лепе, личиле су на вез по угловима чеврета. После јој опточи и нашара оне црвене троугле, па нос па мало испод доње усне и, најзад, очне заклопце. Овде моја пријатељица стаде узвикивати: „Гледај, молим те, кака изгледа! Није ли ово варваризам? Је ли да личи на лутку од вашарскихколача?” па удари у смех. Оно, истина, и не треба много да је осуђујем, јер и мене спопада. по каткад, смех — и то још ни за шта. (А без сумње спопада многе кад има чак и своје име. Не знам да ли још гдегод, а у Алексинцу га зову алудосмеји.) Али мени ово не беше смешно. но чудно. У Јевропи овако што ! Па још кад чух од була да ће јадна невеста овако остати сутра ваздуги дан, чак до јације — уздахнула сам... Гледала сам девојке што држаху свеће око невесте, питала сам јузбашиницу шапатом : — Кад виде ово ваше девојке, боје ли се ? — Ко-о-о-ој ?! Валла’?! билла’! талла’! — од сви девојчики, што су опуј ноћ овде и што овој гледају, не си можеш најдеш ниједно, ама баш ни Једно, што не би пристануло да му је јоште кол’ко сутра навечер — бујук-кн’а-геџеси. Ја се насмејах па приђох Акили. — Је ли, ханум, да јој је ово много непријатно ? питах Акилу тихо, јер мишљах да нам је невеста заспала. — Што шапућеш, не спава ? рече Акила јасно.