Дело

ЈУНАК НАШНХ ДАНЛ 305 — Кад год ти хоћеш. Кад ти год затребам пошљи у „Старо здање“ —- тамо сам одсео — свакад ја имам времена на расположењу за тебе!.. До виђења! — До виђења. ()н се поздравн с мајком и женом Славином, а стари Сте_ ван изиде за њим. ГГраштајући се с њим рече Сретен. — Г. Министре, Бог ми је сведок да бих куд и камо срећнији био да се познасмо у бољим приликама. Ваш савет би ми био од неоцењиве користи. Међу тим сад... — Свакад, синак, на мене рачунај! — Хтео сам вас нешто запптати... — Да чујем. — Како би било да походим г. мшшстра унутрашњих делаУ — Врло добро! Треба .. треба све да походиш! Код свију си ти лепо записан!... И ја ћу колико данас пнсати друговима о теби, јер не могу ићи на седницу. — Хвала, г. мннистре! С Богом! — С Богом, синко!... Ако би нам био што год потребан, можемо те наћи у гостионици? Тамо сам! Још се једном руковаше и он с Миланом изиде на улицу. Кад су сели у кола, Милан, потпуно задовољан, н не сањајући о ситуацији рече: — Баш ми је мило! Казао сам ја теби да те старац воли! Знаш ли тп да ће он за тебе све учинити! .. А он много може!. . Његова се и на престолу слуша!. Сретен је ћутао — Шта је? — питао га је Милан. — Знам да он за мене може много учинити, али ја за њега ништа не могу. — А Слава? — Он је свршио — Како свршио? Па ти њега ниси пре видео! Данас је он преображен! Ја сам данас први пут поверовао да ће оздравити! «