Дело

САВА БЈЕЛАНОВИЋ И СРПСТВО НА ПРИМОРЈУ I. Пола века Ћесарске владавине (1814—1867) На оном истом бечком конгресу, који Далмацију предаде Аустрији, отворена су овој широм врата готово целе Италије па добрим делом и Немачке; Аустрија је просто бачена на те две земље. Отуд у аустриске политике правац са свим немачки и талијански. Надајући се новим добицима у Немаца и Талијанаца, она се начини некаком, истина непризнатом и наметнутом, заступницом њиховом, па се тога пута прихвати и у својој унутрашњој политици ; а сматрајући да од Словена нема шта ни добити ни изгубити, окрену се готово са свим против ових, подржавајући на њихову штету у већини својих земаља Немце а по приморју јадранском Талијанце. С тога одмах по бечком конгресу угушује све што је у нашега народа била пробудила Француска владавина и враћа се к талијанским предањима млетачким у управљању Далмацијом. Шта више, она млетачким путем пође даље и од самих Млечића.’) У Далмацији црква католичка беше остала готово сва талијанска. С њом се сад удружи држава, те не само наставише талијански дух у крилу католика, него навалише из све снаге на провославне, како никад није било у време дуждево. А велика је била полициско-политичка сила реакциске Метер’) О приликама у Далмацији до бечкога конгреса говорено је у прошлом броју „Дела“ у чланку „Историски елементи данашње национално-политичке борбе у Далмацији .“