Дело

САВА БЈЕЛАНОВПЋ 309 нихове владавине, и познато је кака је она свуда била према разним народима што беху среКни да живују под њеном палицом. Али је притисак на православни део народа у Далмацији био нарочито силан. Големе су невоље које је он издржао, да се одбрани од наметања црквене уније с Римом. И у свему другом држава православне потискиваше, и свачим истицаше безазорно њихову потиштеност ') Време је, XIX век, чинило опет своје, и мучно се могла њудима силом наметати вера коју не верују. Али је црква била за то неограничено силна међу самим католицима. У том погледу Далмација, ако није претецала најклерикалније земње, Напуљску, Пољску, Шпанију, за цело им није заостајала. Школе већ беху све у рукама поповским и калуђерским. Манастира беше по пет шест у граду од хиљаде католичких душа. Десет хиљада бокељских католика имају и данас засебнога бискупа. На многобројни каптоли, па конгрегације, па братства световних људи. Црква беше пустила таки јак корен са свим тим жилама у народно тело, да га је собом са свим проткала и спутала. Аустрија се, у осталом, показала права небрига према својој најновијој териториској тековини — Далмацији. Ово на рочито вреди за њено понашање према земаљском привредном стању, које је у осталом само од себе нешто живнуло услед престанка млетачкога сисгема. Аустриска се управа ограничавала на полициско-политичке мере. — Већ јој војна сила, бирократија и црква католичка бех^ главни стубови Још, према духу целе своје политике легитимитета, потражи, као год по другим својим круновинама, ослонца и у консервативних елемената у друштву далматинском; наслони се на ону слабашну, и ако многобројну, домаћу властелу. Многи конти посташе царевинским гроФовима. Ипак је Аустрија, као држава по склопу куд и камо модернија од млетачке, имала много више оруђа и начина да уноси себе и свој утецај у живот народни, и тај је утецај поступно бивао све јачи. Као год црква римска, и као сама држава, рађаше и талијанска култура, силна у Далмацији као никад дотле. Њена VV Једна полициска наредба 1828 године наредила је да и правоедавни својим нерадом светкују католичке празнике.