Дело

КРИТПКА II БИБЛНОГРАФИЈА 377 се прича. Али то није баш толико заслуга приповедачева талента колпко се може прпписати његовој умешности. У досадашњим радовима Сретеновић је самостално, на своју руку, обрађивао оно што је заназио у животу нашега сеоског света, у чијој се средини налазио. Његов лични рад прц обрађивању прпповетке морао је бптп оригиналан и знатан, пошто је узимао на се крупан задатак — извести пространу прнповетку РадетиКа Мара пли напнсати новелу Бисерка. Али као да је овом прпповедачу нешто говорило, да му такав рад не пде од руке, — као да је сам опазпо колико су несавршени тн његовп смели покушаји. II Сретеновић се латн лакшега посла. Он узе народно предање о погпбији једне девојке, које се везује за њен гроб у Мачвн, па просто и лако исприча све догађаје, те п приповетка пспаде чптка н добра. У овој прпчп нема много приповедачева дометања, нема много непотребности којима обилују пређашњи радовп његовн, алн нма јединства, пма занимљивостн н у нрпчању и у цртању личности н прилика. Када смо се пређе много задржавали на слабим радовима овога приповедача-почетника, право је у неколико речи приказати садржнпу н вредност ове мале прнповетке његове, која .је надмашпла све што је Сретеновнћ досад пзрадно. Ево летимичне садржине. Чича Раја препоручио је газда-Тодору на самрти своје унуче, свога доброга Иву. Тодор истипа нрима аманет, али,. као непоштен човек прпграбн велнко имање покојнога Радоја, наслеђе Ивпно. У кући газда-Тодоровој Иво се нашао с његовом братаницом Јелицом, — онн се заволеше. Али док они сањаху о будућој срећн, газда Тодор удеси с пепошгеним председником општнпе те отера из куће Иву н огласи да је Пвнно нмање његово. Носде многих ненрилпка Иво допада затвора, и ту му стиже лажан глас: да је Јелица нримамила њега на оно место где су га ухватили, и да се сада испросила за другога. Иво преко побратнма заказује Јелпци састанак, пробија зид, бежи п убија своју драгану, која није била ни мало крива. Газда Тодор.луди од грнжесавести, Нво пронада, и остаје само „девојачки гроб“ као сведок тужне нроиасти једне честите девојке. Према народном приповедању Сретеновић је у својој причп пзвео доста разборито и верно све знатније тренутке п све главније лпчносгн. Истпна да се прпповедач и сада заборавља, те пада гдегде у своје старе погрешке, алп је ипак овде много вшпе пазпо на цртање разлнчннх осећања, што се јављаху у главнпјих особа ове приче н у тако јаком занлету. Особито добро приказан је почетак љубавп пзмеђу Јелице и Ива, а од знатнпјих прпзора — велика сцена у судници и сукоб Ивин с Тодором у кућп. Због доста јаке пажње у раду главније лпчности пспале су јасне и природне, а од њих не пзостају ни споредне личности. Пандур Адам, — слика добра старца, нзрађена према таквим лпчностима