Дело

390 Д Е Л. 0 тако одмах па страпп 45. а и на крају међу побројанпм дедпма, поменуо сам г. критичара да сам се његовим дедом сдужио. Адп г. критпчар није задовољан тим. Оп мисдп да је засдужио внше. Сдободно је, нека мпсли! Тодико као одговор на критику. — Односно замерке за неугдађен стид, тешим се тим да мп је стнд у књизи углађенијп но критпчарев у оцени. На крају да кажем још некодико речи. — Кад сам чуо, да пише оцену на моју књигу г. Јован Томпћ, чију спрему знам и ценим (особито за псторију оног времена, када се јављају Ускоци у нашој прошдости), јако сам се радовао. Радовао сам се с тога, што сам мислио да ће се онај, који је приднчно времена провео по бибдиотекама и архивама у Венецији, Мидану, Фиренци итд., моћи уздићи пзнад досадашњих наншх историо-критичара и бити не само критичар но н сараднпк, у кодпко се то чини у модерној критици у Европи. Ади видпм да сам се преварио, и место тога видео сам јеткост, пецкање, по гдегде чак п недопуштене исиаде, видео сам особипе најобичнијих нагиих критпка. Маја 1897. год Београд ^ДиЛЕНКО јЗУКИТл ЕВИЋ проФесор. »