Дело

ш Д Е .1 0 — Јаз'к! рекоше буле. Сабрасмо се овде рано, те не чусмо да си дошла. не дођосмо ти на добродошлицу. — Сетила сам се тога. Испратих калабалук, па чух песму и дахире, похитах кроз капиџик овамо. За овим је питаше за здравље нишких мухаџира што живе у Скопљу. Одговарала је брзо, кратко; погледала је капиџику; надала се да ће је звати, јер безбели се рашчуло да је дошла и ван Београд-махале. Долазиће јој се на добродошлицу васдан: овакав је адет у Турака. — Како су Бећир-бегови ? угшта Ш. ханума. — Теб I нека да Алах живот и здравже... — Чула сам. Бећир-бег је бпо за тамо . ама Алисе... Завали Алисеџик / .. Д< ртли мајка њена плаче ли ? — Уздржава се; а кад види да не може плачу одолети, узима абдест, простире серџаде — Алаху се моли. — Права је мусломанка, зато тако чини. (Грех је. веле, плакати за чедом својим, јер Алах нам га дао, Алах узео; а суза је родитељска огањ — она сагорева душу детињу. Поред бола што сузама задају родитељи милој души, неће им се испунити најсветија жеља: не могу видети чеда свога на ономе свету. Зато се уздржавамо од плача колико можемо. Молитвом често утишујемо љутину, па и тугу.) — Завали Алисеџик !... А Џемиле-ханума ? — Шућур, добро је. Испрати селам теби, твојим кћерима и свим ханумама. Њене ти кћери и снаха љубе руку и ногу. Твојим кћерима и унуци љубе очи. — Како је Мејрем-ханум, њене... — Завали Мејрем-ханум! а’ икбалс’з (несрећна) Мејремханума ! а ! 'а ! а ! — Аман, шта има ?! новикаше каде у један глас. — Вама нека да Алах живот и здравље !... Нисте ли чуле? — Јок. Нисмо. -- Оф ! Гугуте , кумрија . .. . Мејрем-ханумино јо сонче — умрло — Аман ! Вај ! узвикнуше каде тужно и почеше плакати. И ја се заплаках. — ЈеФтика, џанс’з јеФтика, све јаваш, јаваш сагоревала је свећу њена живота — — — А како добро зборе о њој