Дело

428 Д Е Л. 0 Јок, вала ! Отишла је, завали, с тога, да би још једном могла, макар кроз каФез, сагледати лице онога — кога је волела, кога, може бит’, још воли А спомен илк-ашка (прве љубави) не умире. Кад нам власи буду беле као ђумиш1), и онда ће по каткад походити срце наше овај мили мусаФир; некад ће га походом својом развеселити некад растужити; како кад»... — А Ниш ! џанс’з Ниш! рече Халил-беговица тужно и прекорно. Ми те милујемо, Аллах ! а ти нам не даш ниједну шаку земље... помреше ти деца у туђини ! — А, Ниш ! хаирс’з Ниш, прихвати Ш. ханума уздишући.2) Поустајаше. Завише се. Пожелеше ми да останем «избогом® (збогом) Кад и капи-кона оде, сетих се ових Фатиминих речи: «Хајрија је мусломанка. Не може она тегљити дерте; видећеш. * Но она их је јадница дуго тегљила. Ето ти, мила и драга моја, данашњега саба’-ћеифа ! Ето ти тога дертли-хабера!... Ђозлер’нден пус идер’м. До виђења ! К’смет! 9 маја 189* Твоја у Нишу. Ј 1 21) Не знам које је то доба у животу љихову, кад допуштају да су имвласибеле. Кад почну седети, каношу се. И ово им је ваљда од азретп-Фатпме. 2) Што имје крив Ниш ? Не напуштају лн га, с дана у дан, једни по једни, сами: да би се опростили туђе власти, и да би се нашди у своме царству, у зем.љн где се човекове посведневве потребе набављају „јевтино и с мало трудаи!