Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАФПЈУ 565 л»*ање физпчко радника, већ и оно што је потребно за његово умно образовање и улепшање жнвота у опште. Г. Вујић с разлогом примећује да данашња радничка најамнпца као производ сувремених политичких и иривредно-социјалних узрока не садржи пуну заслужну награду рада. При свој јачој продуктпвности која би требала да подиже средњп ниво жнвота радничког, радници су немоћнији да се боре противу капиталиста; њихова радна снага цени се данас на ппјаци као и свака друга роба. Једини издаз у решењу соцпјалног питања на западу, да радник пзађе из данашњег мучног положаја, ппсац види у „спајању рада са улогом предузнмача и свођењу ренте на обпчну впсису интереса.“ То питање дубоко засеца у социјалну полптику, а з» висп н од увиђавности радничког света да се удруженнм снагама помаже Нривреднн кооперативни облици којн показују толико напретка данас резервишу зар радннцнма бољу будућност, а по свој прплицп садрже у себи заметак основним изменама данашњнх економских односа којп стоје под силним надмоћпјем великпх капитала концептрисаних у мало руку, појава која нзазива све заоштреније крајности у пмовним односпма. Четврта глава овог петог дела садржи потрошњу. Ту се пзлажу разне врсте потрошње, говори се о штедњи и луксузу и пропраћа.ју погледи старих и нових ппсаца па те предмете, и најзад се претресају установе које тесно етоје уз потрошњу , као што су потрошачке задруге н осигурања. На послетку дело се завршу.је двама важннм н занимљнвим пнтањнма: о множењу људства и о својнни. пптања, која ппсацпретреса са више страна не губећи из вида ни један важнијп Факт који доприносп њпховом дубљем расветљавању. У првоме пптању он се у главноме наслања на сувременн правац који одбацује Фамозну Малтусову теорију о множењу људства ц којц износн да нема страховања од пренамножености, јер она усљед мпогих узрока не може ни наступити, него се пре ваља бојатп опадања у људству које јачи културни развптак немпновно за собом повлачи. Што се тиче другог пптања, својине земљишта, г. Вујпћ не сматра право својпне као једну неминовну прнродну установу, нитп држи даје у свему оправдано гледиште сувременпх правних снстема, у осталом наслећепо пз римског права. да човек може имати нотиуно и неограничено право располагања над земљиштем као што може да располаже производпма свога реда. Он лепо прнмећује да земља ннје производ, већ нц по томе што је постојала нре човека, него је свеопште оруђе рада људског, и за то се она ни у ком елучају не може онако нсто као и остали продуктп сматрати као природан предмет слободне и пскључиве личне својине. Писац најзад разложно вели да треба јаче у ннгересу опшге корнсности ограничпти личну својину земљпшта, п па тај начин спречптн да не постане монопол у рукама мањине која већини народа одузима и саму могућност опстанка.