Дело

00 Д Е Л 0 Затвори прозоре после неколпко минута, закључа собна врата, па, пришавши столу, седе и извади из џепа на капуту једну бележницу. Корице јој беху од слонове кости а оков сребрн Он је отворн, преврте неколико нсписаних листова и застаде на једном па га стаде рашчитавати. На томе листу -беше исписано све што му треба првих дана радити. На првом месту стојаше написано: „узети аисма 04 Милана.и Он то превуче писаљком, па оставивнш бележницу, свуче се и леже кревет. На звонику откуца четврт на један... III Појава младог доктора чинила је у опште узевши, пријатан упечатак на човека. Кад га човек први пут види осећа се онако као кад први пут, после дуге и љуте зпме, изпде на пролетње јутро: и сунце греје и осећаш живот; ама онај студени поветарац вели ти: не скидај зимске халшне с леђа! Тако си се некако осећао и пред младим доктором. Видиш младића у добу око тридесетпх година, озбиљна, одрасла и стасита. Све је на њему смишљено а тако просто, да она смишљеност днже простоту до господства; кретање му прпродно, без усиљавања, говор одреншт а глас звучан, сталан; видиш у њему најобичнијег човека, а осећаш у исти мах како у њему има нечега што га диже над другима. Па и само лице не беше обпчно. Оно високо чело осењено густом кестењастом косом, с испупченим чеоним костима, приличном удолином што се зове звезда, и испрекрштано неколикнм борама — наднело се као стреја над лице; црне, густе веђе беху састављене; нспод њих, а из сенке дугих трепавица, вирише плаве, сјајне очн. Те очи гледаху како кад: некад отворено, некад сањиво; алп гледале ма како, увек се у њима видела будна душа што бди и не сања. Па како су чудновато лепе те очи! Плавило њино се, заиста, може упоредити са небесним плаветнплом, бистро као извор а дубоко као пу чина; па кад се загледаш у њих, нарочито ако би хтео да завнриш у дубину њихову — онда видиш тек нешто зверско у њима што те тргне и поплаши... И тада се нзмене улоге: место да ти њих посматраш посматрају оне тебе!...