Дело

ПРИМОРСКА ОБЛИЧЈА 15 мушка воља, једно племенито срце! Ми смо, браћо , и до сад високо цијенили ријетке особине нашег окушаног пријатеља и споборника, нашег дичног г. Церанеа, али тек данас дага нам је могућност, да потпуно познамо праву вриједност његову!..“ Одавно није Тинкић тако занио слушаоце, а одавно није ни тако дуго бесједио. јер бјеше већ прошло подне и тријем бијаше пун слушкиња, које отправише забринуте домаћице.... Ко зна шта се све могло догодитн у онако мутно доба! .. Најпослије, кад Тинкић сплете пошљеднч вијенац у славу Кекову. кад узвикну завршно „живио®, затутњи на тргу страховнта грмљавина Сви потекоше ка прозорима, али оно што видјеше бјеше највеће изненађење. Свијет је загушио трг. Пред гомилом се наврстали тамбураши а пред њима се укрутио Матија касапин, држећи голему тробојку. — Њему је синула та величанствена мисао већ у почетку говора начелникова, те умаче из вијећнице и имаде времена, да разгласи догађај по граду, да окупи музику и до три стотине ватренијех народњака. Чим се Тинкић помоли, Матија завитла тробојком, гомила стаде викати «живио”, а тамбуре засвираше «Тинкићев марш.” Тинкић бЈеше тако изнурен, да се једва држао на ногама, али је опет морао да бесједи. Срећом, тајник је имао ванредно памћење, те му поче иза леђа дошаптавати већи дио ре ченица, (и ако не баш у истом реду), којо су се мало прије чуле у дворници и које учинише силан утисак на искупљени свијет... Одмах за тијем уреди се поворка, Најприје стјегоноша. на Тинкић са Кеком Церанеом, па вијеће , па тамбураши, па гомила, која се до начелникове куће прилично умножила. У вече су многи народњаци освијетлили своје домове. Сутра дан било је свечано полагање темеља новој кланици опет крај мора али на два пушкомета од пзидане обале. Темељ је био окићен тробојкама и зеленијем грањем. Послије Тинкића говорили су још Боркић и Оштрига. Народ се частио и веселио до мрака. Сутрадан, проглас аутономашки био је застрт другим много већим прогласима, које је ноћу израдила опћинска штампарија.