Дело

14

д е л о

врнуо очима а прсте провлачио кроз косу, што су били несумњиви знаци да је у инспирацији. У исти мах, као договорно, устадоше: Пипило, Разлог и Оштрига. Пипило започе: — Ја не разумијем једиу ствар, господо ! Ако усвојимо лонуду г. Церанеа, како бисмо могли почети грађење нове КуЈанице, кад су избори већ расписани ! Разлог додаде: — И ја сам хтио, да о томе говорим. Прије свега , ако ћемо се држати разлога.... — Доста више са твојим разлозима , викну му Боркић.... Сједите сви! Није вам дата ријеч. Оштрига плану: — Ни вама, али је ви сами узимљете , зато што сте адеокат !... Ја хоћу да говорим .. Ја иоштујем г. Кека, али... али... — Али шта ? запита Кеко поносито. Мјосто Оштриге одговори Пипило: — Немојте се срдити , шјор-Кеко , али ми налазимо, да не би право било, да ви пропадате због опћине! Очевидно, са оваком понудом, ви ћете се упропастити! Адвокати, лјекар и попови ударише у смијех. Онда се чуше ријечи, које напомињаху њеки призор из римске историје. Кеко се ухвати за капут: — Слушајте! Макар и ове хаљине са себе продао , кланица ће се озидати ! Диже се нрава бура од повлађивања. Од те граје трже се из заноса Тпнкић, па устаде и започе свој чувени говор, који је одјекнуо по цијелој Далмацији, јер гл је донио у цјелини Гулински Нааредак. Сјећам се класичног почетка: «Господо, ово је дан, који створи Господ, да се узрадујемо и узвеселимо у њему, нао што се каже у Светом Писму ! Ово је дан чудан, непредвиђен, необјашњив , дан који ће се истицати као најовјетлији у љетопису Гулипа, дан , кад су се стекле из тмине и на видјело избиле све невјеровне супротносги, које дижу догађај што доживјесмо, дпжу га високо, онамо, гдје је мјесто идеалима ! Све се стекло господо, да се данас у свој љепоти покаже један свијетао кпрактер, једна