Дело

ПРВЦ КОРАЦИ 29 сенак, да се не бн могла добро сагледатн увела свежина њенога још врло добро очуванога лица. Око половине трећега часа Валентина се Марковна обн чно повлачила у будоар. Францускиња собарица чешљалаје и облачила, после чега је Варњицка . обишавши доле децу, ишла у шетњу на колима, свраћајући по који пут у „свој дечији завод,“ коме је она била (.таратељка. Од четири до седам часова Валентина је Марковна примала госте, и два пут у недељи н сама правила походе. *Вуде мало истакнутије и знатније Валентина је Марковна обично опомињала да време од четири до пет она чува за „духовите и озбиљне“ људе, а од пет до седам бивају код ње „сви.“ — Шта ћете У Треба се и жртвовати свету! — додавала би она при том. Тога светлог, сунчаног дана зимњег Валентина је Мар ковна седела од јутра за писаћим столом. Прекрасан ппсаћи прибор мастпоница — узордело француске бронзе, скупоцене уметничке ситнице, минијатуре двеју детињих глава, фотографије Бисмарка, Солзберија и једнога руског великодостојника, са својеручним потписнма, неколико књига и брошура и дивна икона распећа од мексиканског оникса — такав је био намештај писаћега стола од црнога дрвета. Над њим је впспо портрет у масним бојама покојнога мужа Валентине Марковне — старог, ћелавог, прилично ружног господина симпатична лица и необично доброћудног осмеха. Са три стране стола бејаше мала решеткаста ограда, а на поду, под столом, мекано бело крзно од ангорске козе, у које упадахг малене ножице Валентине Марковне. еТистови поштанске хартије, исппсани само с једне стране косим енглеским шакописом, крутим и лепим , непрестано се умножаваху. Малена, лепо однегована, атласна рука, с брилијантом на малом прсту, брзо их и нервозно иеписиваше. Валентина Марковна довршиваше „убојнп* чланак за једненовине, којима је она била почасна сарадница, и којима је, овда онда, слала своје живе патриотске и полемичке „козерије“, које је уредник радо штампао , посипљући их по каткад атичком сољу и својим руским бибером. Валентина, Марковна лично