Дело

34 Д Е Л. 0

чићи, орманчићи, поличнце, наслони с реткостима, вазе с цвећем беху разбацане на све стране. Свака је ствар овде била уметнички посао или реткост. Мала марина (слика) Ајвазовскога, мали пејзаж Куинџијин, жанр-сличице знатних руских и туђоземских уметника, минијатуре Рицонијеве, аквареле Зичијеве — налазио си свуда: на маленим ногарима, на камину, на заклонима, на столовима. Овде онде стајале су у укусним оквирима фотографије разних знаменитости, с њиховим аутографима на различним језицима. Велики клавир у куту дошао чисто мален у овој огромној соби. Стрепетов не знафаше шта ће пре да погледа од све ове раскоши и уметничких ствари. Разгледаше час слику, час лепу огромну вазу, час необично скупоцен гобелен на зиду, погледајући овда онда на врата од суседне собе. Профе пет минута. Стрепетов разгледаше портрет неке особито лепе плавојке у црном сомотском оделу, кад се близу њега зачу тих и хладан женски глас: — Молим Вас овамо..« Стрепетов се окрете и у први трен се закамени од изненафења. На два корака од њега, у оквпру који начинише размакнуте на вратима драперије стајао је орифинал портрета, који је баш тада младић са задовољством разгледао, — она иста чаробна плавојка, средњега раста, са златастом косом* непојмљпве белоће, свежа и у пуном цвету, с малом, нешто искошеном главицом,- која откриваше леп, чнсто од мермера изрезан врат. Нешто охоло, власничко беше у њеном лепом оштром лицу, у држању, у тпм великим плавим очима. Она се чињаше врло млада, с расплетеном косом, у својој као снег белој јутрењој хаљини, која се лепо припила уз витки јој стас и фине облике њеног тела. Ни по што не очекујући да ће видети такву лепотнцу у свејој тетици, коју је Стрепетов од некуда замишљао са свим друкчнју, младић збуњено саже главу н журно се примаче Валентини Марковној, љутећи се на своју забуну кој\г пе могаше савладати. — Мило ми је да се познам с рофаком: — хладно проговори Варњицка, не пружајући руке п мерећи збуњенога сродника брзим оцењивачким погледом.