Дело

ЈУНАК НАШНХ ДАНА 101 дошв један до другог и ту поред добра ручка и вина, које их загреја развезоше читаве теорије. Говорили су о школи и васпитању, о земљорадњи и домаћој економији, о производима и богаству Србије, о начину како да се рационална земњорадња унесе у масу, о занатима и занатлијама, о чиновницима и бирократизму — једном речи: о свему. Ракко је говорио одушевљено; добро је познавао живот и с добре и рћаве стране; Сретен се одушевљавао исто тако, он је сипао Фразе као из рукава. Милан и Малиша беху иросто занесени од одушевљења, нарочито Малиша, који је братски волео Ранка а обожавао Сретена. Време им прође неосетно. Три сахата по подне као да ветар донесе. Ранко, збиљски одушевљен Сретеном, устаде, диже чашу и рече. ч — По нашем, српском, обичају хоћу да попијем ову чашу у ваше здравље. И испи. — А сад, допусти и ти мени да ти, по српском и братском обичају, кажем ти, и да те умолим да и ти мени тако кажеш! То би примљено одушевљено, чаше звекнуше и испразнише се — Сад, ја морам ићи — рече Ранко. — Иди. Али, пази! Ја бих желео да ово наше данашње братство не остане само на разговору! Ја бих желео рада. али пре свега договора. — Чим стигнем писаћу ти! Узимаћу тему по тему. па ћемо разрађивати. Мењаћемо мисли, допуњавати празнине. — Примам! — Онда, с Богом, до првог писма! — С Богом! И ту се братски изљубише. Милан и Малиша одоше с Ранком, а Сретен се диже у* своју собу.