Дело

— Соломон је у праву, — рече Сретен — знање умножава муку! — Зар вас је та мука толико заплашила ? — Не! Мене у опште не плаши!... То сам мислим и доказао; али што је лепо — лепо је! А ја сам човек који воли све што је лепо. Ви можда мислите друкчије? — Боже сачувај! На против. Слажем се с вама потпуно! — рече Ранко смејући се. — За то волим детињство воли ми оно доба кад као шипарац гледах небо осуто звездама и плаках не знајући зашто!.. Тада ме је осмејак на ма чијим уснама могао одвести преко света!... — А ово доба? — И ово, и ово! Та ово је доба мушке борбе и рада! Колико се радо сећам детиљства и младости толико радије ужчвам у овом добу!... — Ви сте ваљано схватили живот! — Најприродније и најпаметније је. — Мени је мило што вам могу честитати. — А мени је мило што се слажемо! — рече Сретен п погледа га отвореним погледом. — Први мој сусрет с вама јуче није ме преварио. У вама сам нашао оно што сам тражио у нашем српском друштву. Ваши ногледн на лнтерат^зу одјекнули су у мојој души. Јуче сам дошао у друштво нерасположен — ви сте ме расположили; и да нисам одазват журним послом — једној пропалој и болесној породици сиротннској — ја бих вас заиста с неописаним задовољством слушао! .. Желео сам да се ближе с вама иознам, да разговарамо; баш сам за то синоћ и молио Малишу... — Да, рекао ми је! — пресече га Ранко. — Е за то! Нисте ви менп баш тако непознати. Читао сам ја ваша иисма и чланке по новинама. По ономе што сте писали ја сам ближи вама него онима с којима сте мо нашли! — Онда ја сматрам да је данашњи дан срећан! — рече Ранко. У том стигоше у гостпоницу- Заседоше за сто. Они се-