Дело

ЈУНАК НАШНХ ДАНА 99 — Господинв докторе — рече — Мени је веома драго што сам се с вама познао! И будите уверени да ми је жао што се овако брзо растајемо. — Куда. господине? — упита Сретен. — У Женеву; сутра полазим. — То ми је жао. А куда ћете сад ? — Ићи ћу негде да ручам. Био сам позват код неког рођака, али сам се извинио. — Би ли било по вољи да заједно ручамо?... Пођимо у С(Старо здање.” Кујна одлична. Ево, и Малиша ће нам правити друштво... Хоћете? — Најзад... могу! Мени је свеједно — ручао у овој или оној гостионици. Малиша одмах пристаде а придружи им се и Милан , те тако заједнички пођоше у «Старо Здање.” — Само једно још — рече Ранко. — Шта? — Ја не могу даље остати од три сахата. — Врло добро. И ја у четири имам једну врло важну походу — рече Сретен. Милан и Малиша иођоше напред а Ранко и Сретен зл њима. Ранко му готово наивно причаше како му је он некада, •као ђачићу гимназијском био ауторитет, идеал; причаше му неке ситне епизодице из живота. Како га је једанпут услужио ватром те је запалио цигарету и рекао му ахвала”, и како се тад срећан осећао. Сретен се смејаше. — Да, да! То беху срећни дани г. Драгићевићу ! Тад нам је небо било плавље а сунце јасније светлило. Тада још не познавасмо живота и његових тамних страна... Знадосмо мање али бејасмо срећнији!... — Да и ви не спадате у оне... — Не, не! Знам шта хоћете да ме питате!... Али, кажите ми, јесте ли се икад онако слатко насмејали као што сте у детињству ?... Јесте ли сад кадри онако слатко и безбрижно -заспати, или јести, или ма шта радити као онда ? — Имате право!