Дело

98 Д Е Л 0

од начела; то је, шта више, и интересантно. Све ће се то приближити да се позна што ближе с људима новог кова.. . . Пунктум!... Одбаци рад; ко ће сад озбиљно радити?! Предаде се некој сањарији, радосној милој; чинило му се да ће му се нешто лепо тога дана догодити. Неко узбуђење беше овладало њим, а он не тражаше да га се отресе; шта више ронио је, тонуо у њ, желећи да му оно обнажи и тело и душу... Прочита писмо још једанпут. «У четири сахата — мислио је — Па зашто баш у то време? .. Знам шта хоће... хоће да ме жени!... Сигурно ми је нашла и добру прилику... Јер, те старе жене имају страст да жене и удају, . Па зашто не, најзад? .. Ја се и тако морам једанпут женити..." И мисао му прну високо. Оде стварати домаћу идилу. Млада, лепа женица, плавуша.. црномањаста — свеједно! Главно је да је млада и лепа!... У кућп богаштина, добар ручак, вечера, дивна постеља, осмејак, па плавокоси мали анђелак пружа пуначке ручице и гугуће: тата!.. Да је ко у тај мах дошао сматрао би га за највећег не пријатеља!... Овако не дође нико. Он ходаше и седаше палећп и бацајући цигаре. Соба беше препуна дима а он се не сетп да отвори нрозора... На једанпут баци ноглед на часовник : скоро подне. То га прену. — Та, до врага, шта је мени!? — викну — Ја ћу се разнежити толико да најпосле не ћу ништа ваљати! И стаде се облачити. Изиде из собе и оде Коларцу на пиво. Обично друштво сеђаше за столом. Ту виде и Ранка. Поздрави се с њим лепо, и седе на своје обично место. Разгопор беше обичан, о дневним стварима. Он се шалио с Малишом и Иваном. Како је био расположен просто је тресао духовите досетке на њихов, нарочито на Иванов рачун. С Ранком је и разговарао и видео како му се доиао. Смешећи се у себи рече: — Е, мој деране, с тобом сам готов!... Кад пођоше кући, Ранко му пружи руку.