Дело

ВУК СТЕФ. КАРАЏИЂ 127 успео је да прнкупи драгоцену графу. Сада се толико о њему може знати да је то органскп развитак старијих фонетичких п морфолошких српских основа, а не резултат етничко-лингвистичких мешања српских и романских елемената, као што би хтео најновији му „историкС У књижевној уиотреби јавља се у средњој периоди дубровачке књижевности, у дубровачких песника друге половине XVI и ХУП в. У делима Ив. Гундулића и потоњих песника имамо леие примере народнога јужног говора, и ако не онаког, какав је после Вукових радова узет у књижевност као нормалан језик. Осим тога јужни говор имамо у делима Матпје Дивковића, познатога фрањевачког нисца XVII века, само што је прошаран икавштином Дубровачки су песници прво икавским говором. с елементима чакавштине, почели певати своје песме, као што су то у нсто доба чинили сплетски и хварски песннци. Икавски се изговор на западу у т. зв. глаголској књижевности врло рано јавпо и, како је глаголска књнжевност непрестано опадала, то је народнн језик, чакавштина и икавштина све више бпо употребљаван и за црквене и за светске књижевне послове латиннцом штампане. — Кад је у Славонији, пошто се ослободила османске власти, настао час да се и на школске и културне прилике и потребе обраћа већа пажња и толнко се корачило унапред, да се и на књижевност и песништво могло помишљати, — онда су књижевницн као Антун Канижлић Пожежанин, Матија Ант. Рељковић, Вид. Дошен и др. почели писатн народним језиком, а латиницом своје списе. Овај је књижевнп језик био икавски изговор штокавскога днјалекта, верно запнсан говор словенских католика. Као што се види, дакле, икавскп облпк штокавштнне био је основа књижевном језику две три покрајпнске књижевности. Најпосле треба споменути да је у делима загребачких писаца из друге половине прошлога и с почетка овога века узето било за књижевни језик кајкавско наречје, језик хрватскога провинцијала. То је познати прелаз или веза измефу српскога и словеначкога.