Дело

244

Д к л о колевка многобројних јуначких песама, — угледа се Романија аланина, како цео источни хоризонат заузима. Све оно што увећава сценерију балканских земаља налази се и на овом пријатном путу: планине густом шумом обрасле, замењују се редом према висини листопадним па зимзеленим дрвећем. Кад се бор и јела готово у свакој јуначкој песми помињу, чисто човеку изгледа да су их докони хајдуци по овим висовима и певали, имајући изобилно романтичних доживљаја и прекрасних преде^а на видику. Поред бистрих потока има бујних ливада и плодних равница а подоста и воћњака, чији број нагло расте што се више Дрини примичемо. Из алписких региона на многобројним местима провирује го крш и искрзани каменити масиви, баш као што с Копаоника изгледа Шарпланина. Овако брза смена богата колорита и Форама чини, те човек неосетно језди кроз густу прашину у шези јулској. Кад се измакне из клисуре између Орлове и Црвене стоне и пође низ ногу, опазиће се на више места пресечен калдрмисан пут и понеке рушевине коровом обрасле, и одмах за тим наступи мало местанце Мокро, где су се негда рочили хајдучки састанци. Одавде се већ угледа најинтереснија висораван гласиначка. која се може сматрати као источна лапораста тераса планине Романије. Средња висина ове висоравни уздиже се 900 метара над морем. Куд год око по њој прокрстари нигде неће видети шуме, изузимајући по ивицама, него само белобрежине крша и посне ливаде с ретком изгорелом травом; пигде се не види по њој обрађена земља или гушћа насеобина. Оно неколико чемерних кућица с муком набављају воду, често из кладенаца и поточића, који су два часа далеко, јер на целом Гласинцу једино је питко врело на Оокоцу и има само један поток, који лети пресуши. Па при свом том за време халштатске периоде (у преисториско време), коју Монтолиус рачуна за Гласинац да је била од 1700. — 500. године пре Христа, света је овуда много живело, јер на Гласинцу има око двадесет хиљада раштркапих гробова. Гробови су им уздигнуте хумке (гомиле) од већнх и мањих камеиова с врло мало пасуте земље, па затосуобично голе, без икаквог травног покривача. Мртваци су већином цолокупни сахрањпвани а врло ретко спаљени У овом послед-