Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 265 празнике мога живота! — рече он гледајући у њу с неким иоштовањем. Гоонођа Станићка се окрете па рече: — Драге моје пријатењице , срећна сам што вам могу представити нашег младог научника и доктора г. Сретена Срећковића. Сретен се елегантно поклони Домаћица му предотављаше своје гошће: — Госпођа Јевтићка, г-ђа Којићка, г-ђа Маринковићка, г-ђа Стошићка —- њу познајете — моја јетрва, пуковниковица Станићка, г-ђица Јевтићева. Марковићева, ваша познаница, удавача, г-ђица Стошићева, моја синовица Јелисавка и моја братаница Ечилија Григоријевићева... Сретен се клањаше на све стране. И поред све присебно сти крв му јаче проструји кроз жиле кад ту смотри Даиицу, али се брзо прибра. — Изволите сести — рече домаћица и посади га до себе. А сад да вам објасним за што сам звала. Данашњи дан светкујем ја као велики празник од пре пет година. Заветовала сам се. Била сам знате болесна, дуго, дуго, па сам се на данашњи дан дигла из постење. Иначе редовно примам походе четвртком и надам се да ћете ми указати ту част.... — 0„. веома радо, милостива. — Код мене има друштва и весело се проводи. Волем млад свег, па га и скупљам око себе. Било би ми веома криво кад и вас не бих видела у своме кругу, тим пре, што сте ви и мој доктор. Нисте вањда заборавили да сте ми то обећали код г-ђе Стошићке? — Како бих заборавпо кад ми је то учинило велику част?! — Хвала! — рече домаћица. Па се окреге гошћама и стаде им говорити о утиску што је на њу учинила беседа Сретенова приликом Славина погреба. — Не кријем да сам плакала!... То је морао бити мелем на срцу старим родитељима... Па како смо га само пажљиво слушали !... А идете ли, г. д-ре код г Којића? — Идем, г-ђо, прекјуче сам био. — Треба што чешће да идете?.. Ви сте им сада разговор, — То ми је и дужност милостива.