Дело

266 Д К .1 0 — Него манимо тај разговор, Говоримо о чему другом рече домаћица видевши да се све ућутало. — Како вам се до* пада у Београду ? — Дивно ! — Знам, знам, то је и природно, али после Беча? — Ви знате, милостива да је родно место најмилије! — Служи вам на част тај патриотизам; али ја говорим с вама као човеком светским... — И опет ми је Београд милији ! Беч нема ни положаја ни лепота, природних лепота које има Београд. Што Беч има то су људи дали. Дивити се Бечу, то значи дивити седелуљудском, култури; међу тим, ја се само дивим делу Божјем!... Док се наш Београд култивише, док и њему дамо — а свакојако ћемо и дати — што је рука човечја дала Бечу. Београд не само да не ће нзостати него ће далеко оскочити!... Опростите, милостива, али ја тако мислим!... — Гледате кроз ружичне наочари господине. — Не, милостива! Погледајте само одавде, с вашега прозора! Ено Сава иа Дунаво — две пловне реке: душу дале за трговину ! Ено Космаја и Авале — душу дале за око ! Ногледајте ове шумарке око Београда — то прочишћава ваздух, а ваздух је, нарочито чист ваздух. први услов за здравље. Београд се разликује од Беча у томе што Беч има све лепо, а Београд и лепо и добро!... Кад дође вештина човечја па то све улепша, све што је ту, зар онда неће бити бољи Београд од Беча. — Кад ће то бити? — уздахну ’ домаћица. — Биће!... Ко је пре четрдесет година смео и помислити да ће се заорити звук звона са црквеног звоника? Које смео помислити да ће мртвачкн спровод моћи у пуној помпи проћи Београдом, да ће се над мртвацом смети рећи: да је то велики • Србин, да је волио своју Отаџбину , и то јавно пред целим скупом рећи ? — на ето дочекасмо!... Ја верујем у наш напредак !.., песимизму, на чак ни сумњичењу ту нема места!... — Ви сте златан, докторе! — рече г-1>а Станићка и насмеши се на њ. — Ви будите веру у човеку. — прави сте доктор, ирави !... То се потпуно слаже с вашим позивом! И ево,