Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 267 ја вам верујем, верујем чак, да ћу и сама то дочекати !... Јесте ли музикални? — Нисам, али волим музику. — Емилија! Одсвирај што год госнодину. Лепушкаста Емилија, плава као анђео, диже се без поговора и приђе клавиру. — Шта желите ? — упита звучним гласом. — Знате ли што српски, госпођице? — упита Сретен. — Зна, зна! — рече домаћица задовољно. — Е, па онда српски нешто. Емилија засвира: «Ој за гором за зеленом”. Сви слушаху недахнимице. Емилија опазивши да је сви слушају , а вешта свирачица, даде и своје душе музици. Кад сврши поздравише је: — Браво, браво! Сретен се окрете домаћици: — Ја не знам за што, али ово одјекује у мојој души и нагони ми сузу на очи Ја сам тако рећи јуче с бечке опере, па су ми ови тонови опет милији !. . Ја бих молио госпођицу да нам одсвира „Пловила је по мору галија.” Емилија поче и стаде певушити. Сретен јој се придружи, ириђе клавиру и певаше с њом заједно. Кад свршише песму рече г-ђа Станићка: — Па ви и певате, г. докторе. — Врло рђаво, као што видите — Баш на против, врло лепо, тако лепо да вас ја молим да нам још што опевате! Емилија ће вас иратити... И сад отпоче песма. Сретен се распева. Не имађаше Бог зна каковог гласа али је певао прилично тачно. Тако им он отиева „Славуј — пиле, море,” «Сан заспала дилбер Јегда,” «Подунуше сабазорски ветрови” и «С оне стране воде Саве...” Песме се примише с великим допадањем. Он се не могаше више бранити; чак и девојке га почеше молити да још коју отпева. Једина Даница беше уздржљива; једина она не гледаше га право у очи, и, ако би га кад и кад и погледала у њезином оку сијаше нешто чудновато, нешто што му је душу ледило. Друштво узимаше све више и више неки Фамилијарни вид. * Да не беше ту Данице, Сретен би се врло добро осећао, овако