Дело

Д Е .1 0 '268 она му је кварила много и ако се он хтеде савладати. И што је више бегао од ње. све више му мисао летијаше к њој. Његов се ноглед и преко воље отимаше на ону страну где она беше... Разговор беше веома жив. Сретен се одвојио од домаћице и ћаскаше с девојкама. Наслонио се на клавир, узео врло елегантну позитуру, па их просто опијаше својим говором. Г-ђа Маринковићка, жена старог кова, не могаше срцу одолети а да не пребаци младом свету толику слободу. Г-ђа Станићка хтеде бити либерални]а и стаде га бранити. Препирка узимаше све већега маха јер се и жене умешаше. Нека је одобравала нека не. Говориле су скоро све у једанпут. Та граја прену омладину да мало послуша разговор. — Г. докторе! — викну г-ђа Станићка. — Помозите ми! — Молим, г-ђо! — рече Сретен и приђе јој — Ја погибох овде с мојим пријатељицама! — За што? — Зар не чујете?... Осуле су на вас дрвље п камење!... — Шта смо им скривили? — Што сте млади !... — Онда ми је веома жао, али ту се не може помоћи! — Није то, није то! Ниси казала праву истину! — виче г-ђа Маринковићка. — Молим вас, г. докторе, ево шта Је у ствари! Ја сам рекла да је данашња младеж врло слободна и да та слобода иде врло далеко! — А куд иде, молићу ? — упита Сретен. — Е није него још нешто!... Сад ћете ваљда тражити да вам кажем и куд иде?... — Ако хоћете да о тој ствари разговарамо — то је потребно — Баш да вам не кажем! Ха, ха, ха! — насмеја со г-ђа Станићка. — па то већ нијо препирка! Него шта је ? — упита г-ђа Маринковићка љутито. И после. ја пе ћу с њим да се о томе препирем. Видиш ти шта оп тражи? Молим вас, госпођо — ређе Сретен. Ја не тражим од