Дело

Д Е .1 0 508 врстп књижспнога рада. За то му је послужнла његова рођена приповетка Крвнч мир, штампаиа у Зори. одштампана у засебну књигу, и сад ево обучена у драматско рухо. Предмет драмске слике јесте једна крвава историја, опак н злочпн пародни обпчај, којп је, као што се чини, чест у бујној земљи Херцегово.ј. Мирко, братучед уваженог сељака Стевана. убпје из лу шке. нехотице п у злу коб свог јарана Јована, рођака суседа Радана. Вас свакојако буни, што се ове. као што се представља, угледне и старе породпце, не помињу по презпмену, по кућном и породпчпом. често племенском уважењу п гласу: што се запажа као јасна одлпка часног поноса у српекоме живљу, али г. пнсац као да слабо марн за кућиће н оџаковпће. Како му драго, тек глава нште главу, плп у најбољем елучају, што је менп тако исто одвратно, за ту лепу мушку главу пде у замену њива Стеванова, да би се нлатнла крвнина. То је право помирљнвијим странама из обе помућене куће , а највнше Стојану, млађаном заљубљеном Кићану . другом братучеду Стевановом. ко.ји се је лепо запазио са Милицом, Радановом гледном и милом ћерн. која је „и од суџца кршнија* (она. г-ђа ТодосиЈка). II све би игало лепо п уредно, јер ено и пред црквом би савладана жестина осветничке крви у Радана, ч место крвне освете настаде прпјатељско грљење и љубљење, уз благослов часннм крстом из честите деснице мнрољубпвог слуге Божјега! Ту паде још тегака и страшна заклетва међу главарима обеју кућа: да ће они сами судити ономе, који покуша да се свети или накости! Би се одмах сећате, да ова мушка реч није тек онако бачена, да иде као зачин општем шенлуку помиреннх страна, пего да ће доћп црнн час, да и она ступи у сво.је пустошно право. Отуд пакоспи н ниски људп тако често пију с убојицом Бошком. другнм рођаком Радановим, и у зломе иићу буде звера п осветника, да заменн жпвот животом и јад јадом, те да се нскопају честите и напредне куће. У оио, лепој н идплској сцени, када заљубљенн Стојан саопштава својој срамежљивој драганн , да ће да је иросе у оца за њега, п кад насгаје њпхово бујпо н младо љубакање, наступа разјарени Бошко, са иипом у главп и пакленим бесом у души. Па немајућп нп-ножа при себи, оп у својој мапитој разјарености јурнша да снажпнм рукама удави Стојана. Алн у томе зверском гушању заблиста сечиво у руцп Стојановој и злуради напасник Бошко даде на муке грешну душу евоју. Сад знате шта ће даље бнтн- Стеван одржава своју задану рсч, п пред разјареном гомилом и иред осветнпм Раданом паде Стојан, погођсн у срце жпво од свога „амиџе*, ојађеног Стевана ; паде онако леп, онако млад п кршан, у пупој мушкој сназн, у младићском здрављу и свежнни, у слаткој чежњи на дане љубљења и миловања. А тужном Стевану остадоше сузе жалоснице п жива рана, да се не угаси на мученој п препаћеној душп!