Дело

ВАСПНТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШКЕ 143 дете, кад већ нема нарочпту урођену склоност заопачпну, иоступно скренутн својнм осећањима на страну благостп н мплосрдности, при свем том што п даље добива од омрзнутог, илп бар невољеног, стрица примере оровости п немилосрдвости. Но наЈважнпја поука, коју можемо извућн нз горље слике о Вучнћу, свакојако је у томе, да је опаспо за будући карактер дечјн давањк живих животиња ла се леца њима играју, као што врло често бива у до маћем васпитавању. Деца воле покрет и промену, с тога се веома радо забављају жнвпм жпвотињама. Но. ако детету дамо живу жпвотињу да се њоме забавља, па га оставимо без падзора н поуке (код одраслпје) како треба са жнвотињом поступатп, оно ће је гњавити п давитп, чупатп и черупатп, н мучнтп је на све могуће пачине, откидајући јој често поге, крнда па п гдаву, уживајућп при том у оним нроменама које својом вољом нзазнва па жпвотпњи, а без свести о њенпм боловима и патњама. Кад се то буде чешће понављало, у дечјем духу ће се створитн погрешне везе (асоцијацпје) између душевпих слпка о мучењу жпвотнња п личнога задовољства (између његовпх иитедектуаднпх и емоционадних састојака душевиих). Место да дете осећа неаријатност, гнушаље н сажалење, прн посматрању па и прп помпсли иа мучење жпвог створа, оп*> ће осећатн иријатност и задовољство. А чим је постала у дечјем духу ова неправплна веза измећу мислп о мучењу н осекања, прохтев за мучењем и сама даља дела у том смпслу следоваће по том сама по себи; јер су — то је у науцп о душп утврђепо — осећања главни покретачи (мотиви) за делањњ а у деце једини. Дете тежи да ради само опо од чега ишчекује задовољства, а избегава све од чега се нада незадовољству. Чешћпм понављањем, овакве тежње и овакво дедаље прелазн у сталну особину духовну. На тај начнп постају немилосрдни мучитељи животиња. А, од немплосрђа према жпвотнњама н мучења њиног, самоје једап једипп корак до немплосрђа и према људима п до мучења н тпранисања и њих, чпм се укаже за то повољна прплика. Ето, како поступно постају мпоги тирани и бездушницп и у опште људи опаке нарави. А опака нарав — то је оличено ироклество Бож.је на земљп. Онаје проклество и за онога, ко је њен роб п за друге, којп с њим додазе у додир. За њега, јер га чпни вечитим пзгнзником пз царства друштвеног мира н спокојства: за друге, јер свога роба нагопн па вечио рушење туђе среће п задовољства. Опака нарав, пз које виче тпранство и немилосрђе, одлика је дивљагатва, питома нарав, из које истпче благост п мнлосрђе, одлнка је културе и цивилизације. У дивљпх народа опака нарав. тнранство и немилосрђе сматрају се као врлине\ у цивилизованих броје се у тешке иороке. Који културни грађаннп жели да сачува свој пород од овог ку.ггурног