Дело

142 Д Е .1 0 хватати славује и бости им очи, те да бп му, не разазнавајући дана од ноћн, певали и дању као ноћу. Хватао бн врапце, голубове и т. д., везивао бп их за гране дрвета илн их вешао о плот, па би их убијао ка мењем, учећп се да гађа. Затим је стао мучитп и нечовечно тућн и пребијати псе, мачке, прасад и другу животињу но дворишту, а најзад и суседску децу. А за сва ова недела не само да није од стрица добивао ни казне, нп ирекора, нп савета да тако не чипп. већ је, шта више, бивао у томе у неку руку и храбрен: говореио му је, како ће битн јунак, којем ће се свак склањати с пута, и господар, пред којим ће свак стреиити. 'Гако је нешто доцннје н било. А то је од одраслог Вучића искусила најзад п њпова стрипа, па п сам стриц. Какав је био још доцннје као самосталан домаћии и како је завршио свој жпвот, виделп смо. * Ова одвратна слика о Вучићу има у себи много васпптачке поучиостн. Тако, она нам пре свега даје леп пример о том, да се нарав не наелеђује увек од родитеља, већ да се врло лако задобива разним утпцајпма носле рођења. У осталом, да није тако, од куда бп били онп безбројни примери, да од добрпх родитеља пзпђу деца зла н опака, а од рђавнх — добра п честита? Овде, она отровна атмосФера, која је окружавала Вучића у стричевој кући, а парочпто кад је бивао уз свога опаког стрпца, отровала је душу дететову. Да Вучнћ није одрастао уз свога опаког стрииа већ уз каквога другог, благог и мнлосрдног сродннка, нема сумње да бн од њега постао сасвпм други човек. У горњој непрнмамљивој слицп налазимо даље леп пример п за још једну важну васпитачку околност. која је много пшла на руку овом накарадном васиитавању. То је љубав ВучиИева аре.ча своме стрицу. Деца се према нстпнској љубавн увек одзпвају љубављу, па ма та љубав била, као овде, испроткпвана и опорошћу, и, чнни се шта више. да и деца као год и женске претпостављају озбиљнију, па и оштрију, љубав млакој и мекој, која већ пралази у слабост. Кад дете заволи свога васпнтача, опда та љубав постаје огромна снла, која после господарн у васпитном пропесу. Та љубав према васпнтачу гони васпитаника с једне стране на неодољиво иодражавање свему опоме што потиче од љубљенога васпнтача, као нечем узорнтом, па бпло то добро нлн зло; с друге стране она одбија утицаје од других лнца, или бар јако слаби њино дејство Љубав васпитаннкова према васннтачу уздпже слнку васпитачеву у души дечјој до онога места где ће доцнпје доћн слика свих идејала, где ће доћн слпка Божја. Мржња, пак, према васпптачу нзазпва супротна дејства. 11, да Вучић ипје заволео свога стрпца, не бн стриц нмао на њ ни прпблнжно онолнког утпцаја, каквог је пмао а више бп га ималн други укућани пли чак п сами суссдн, којс би дете заволело. У том елучају могло бп