Дело

266 Д Е Л 0 А када но мува доле паде, Плећа даде, те бежати стаде, Тада жабу обузе милота; Надула се у заносу своме Да је у њу и гледат’ страхота, А камо ли мегдан делит с њоме. Ал се залуд за мувом окреће, Нит је види, нит је може наћи, Кукавицу ни тражити неће Кад јој не сме на мегдан изаћи. Зато оде блатом крештајући, Оста мува натраг, страхујући. Тако оста, ал’ то није доста, Већ је главно, да стане на равно. Ево се и мучи поодавно, Ал је била одвећ среће лоше, Види већем, неће скончат славно, У глибу јој ноге западоше, А крв лопи из рањена крила, Она зора — последња јој била. И већ ноче сама себе клети. Ал не жали баш живота свога, Него жали што мора умрети, Сред онога блата зеленога, Куку њојзи. шта ће муве рећи. Крај очију где у бару срља, Тако брзо и лако подлећи, Себе нако грозно да упрља. Себе криви, сама себе кара, Себе куне, себи преговара, Ал' утеха то јој беше мила, У кајању дух је испустила. Неки бумбар дуго ју је глед’о, Сред онога блата, мрље, кала, Понда шану: „беше духа мала Кад је тако ниско забасала;