Дело

СРБН II БУГАРП 279 кође под своју власт ниједну стопу земљишта на Балканскоме Полуострву. Аустрија пак са своје стране хтела би, да Балкански Полуострв потчини својој власти и својем утицају, што једино може битп ако Русија буде спречена да се меша у балканске послове и да врши свој утицај на балканске државе. Русија и Аустрија у исто време једна другу одбијају од Балканског Полуострва и једна другу вуку у њ. РБихове политике на Балканском Полуострву у томе су сличне једна другој, што ни једна од њих не може допустити да се друга сама утврди на њему. Али се оне једна од друге битно разликују тпме, што Русија не жели ни сама да се на Балканском II олуострву утврди, што се она не само задовољава решењем да Балкан припадне балканским народима, већ је, у првом реду, својим властитпм интересима упућена, да сама тражи такво решење: док напротив Аустро-Угарска свим силама наваљује, да свој утицај утврди и своју власт рашири над земљама његовим. ТПто ни једна од њих не жели. али што се ипак на крају крајева јавља, истина као обојима неновољно, као за обоје а п за општи европски мир онасно. али зато ппак као једино могућно сноразумно између Русије и Аустрије решење, то је деоба Балканског Полуострва између њих двеју. Својим понудама Аустрији п))е Кримскога рата и нриликом херцеговачког устанка од 1875., Русија је ноказала. да се, ако већ друге није, она онда може измирити и са таквим решењем. Али овакав начин решења Источнога Питања, деобом Балканскога Полуострва између Русије и Аустро-Угарске, поред тога што би њему нерадо и само у крајњем случају могле приступпти обе ове силе, наишао би на опште негодовагве свију других великих сила, које не би могле. без велике невоље, допустптп толико појачање Русије и Аустро-Угарске, без икаквих накнада за се. Подела Балканског Полуострва носила бп, сем тога, у себи неминовно клицу крвавих сукоба нзмеђу Руеије и Ауетро-Угарске. Саревновање других великих сила (изузев Немачке према Аустро-Угарској), које би врло мучно могле наћи за себе доволлш накнаде, изазивало је п изази-