Дело

0ХАЈ1А СЕ ТЕШЕО СВЕТ УЧИ ПАМЕТИ?! У прастаро доба, прича није нова, Живели су л>уди без куће н крова, А под ведрим небом, по густим шумама, По дивним пољима и по планинама. Млађн су им били питомији много, Те питаху често: бил се човек мопо Заклонит од кише, од уједа гује, Од запаре веље, грома и холује. И за мало заклон градити су стали, (За прозоре онда, јоште нису знали) Подигоше нешто с уласком маленим, Под кровом да буду текар покрнвеним. Беше пуно мрака, тескобе још више, Неће бити згодно, ал се заклонише, Ал их врло брзо други јади стегли, Посред њих се силни јакрепи излегли. ТТТта су друго знали, бранити се стали По оним гујама, удри батинама, Ал видеше брзо да не вреди сила, Гадија се разна само намножила. Наста читав метеж, ту с’ не мож' да живи Ал зидари управ нису били криви, Јер су хтели само напредак да крену, А не лоше стање с' горим да замену.