Дело

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТПНА 315 сахат. Умео је и Францускн стихотворити. И шта тн тај ннје знао н ннје умео ? Веле да је од љега презао п сам доктор. Тај је КеФ био као неки пеприкосновенп краљ у школн, па је просто владалачки управљао својпм поданицпма н тиранисао над њима. Једап му је чистио цнпеде, један му пржио хлеб, други му доносили лопту свако летње поподне, кад бн он нграо крикета. Највнше је ирезнрао Добена н врло се ретко њему непосредно обраћао, и ако га је злостављао и псмевао. Једаред, се иа само споречкају ова два млада господпна У учпонпци је био остао Добен п ту се знојпо око једнога ппсма за кућу што је састављао. Уђе КеФ и пареди му: да иде, да га нешто послуша, .јамачно да му купи колача. — Не могу; морам да довршпм ппсмо — одговорн му Добен. — Не можеш? — рече КеФ, дохвати оно ппсмо, у којем су многе речи биле радпране, многе лоше нанисане, а око свију утрошено мпого н ума и рада и суза, јср га је спрого дете писало матерп својој, која га је јако волела, н ако је била бакалинова жена н становала у соби иза дућана, у Темзиној улици. — Дакле не можеш? — понови КеФ. — А што, ако смемо знатп? Зар тп не можеш мама Смоквари и сутра писати? — Не пздевај јој имена — рече Добен и врло раздражен скочп с места. —• Лепо, господине, а хоћеш ли пћи, крекну тај школски нетао. — Пустп писмо, частан човек пе чита туђа писма — одговорп Добен. — Добро; а хоћеш ли сад ићп — упита КеФ. — Нећу, не морам. Да ме ниси дирнуо, илп ћу те смождити ! продера се Добен, па скочи за једннм оловннм дивитом, а тако погледа у КеФа, да овај застаде, спустп своје задигнуте рукаве, мету руке у џепове и ошета с осмехом на уснама. Од тога дана он ннје никад впше пмао непосредно посла са бакалпновнм снном. Алп право да кажемо: он је увек говорио са презпрањем о њему, али само пза леђа његовпх. После извеснога времена од онога њнхова састанка десн се да се једно лепо сунчано после подне КеФ нађе блнзу Добена, који је лежао нод једним дрветом у забавишту и читао омпљепу „Хиљаду и једну ноћк онако сам, без другова, који су се занпмали разним забавама, али врло задовољан. Да је само да људп оставе децу саму себи! Да је само да нх наставницп престану злостављати! Кад би се родитељи оканили руковођења њиховим мислима п заповедања њпховим осећајнма, тим мислпма н тпм осећајима, који су за све велика тајна ; кад бп, вслим, учптељн и родитељп оставили децу самој себи била би од тога мала штета, а још мања би количина испала од онога што је као тргезепИ. Та колпко ја ц ви познајемо један другога, нашу децу, наше оцеве, наше суседе и колико су далеко лепше н светитсљскије ммсли 'девојчета или дечака, него у онпх блазираних и иокварених створова, који њима улрављају.