Дело

316 Д Е Л 0 Еле, Упљем Добен беше у тпм трепуцнма заборавио на цео свет и бејаше пошао за Сппдпбадом у Дијамантску Долину кнеза Ахмеда и Лепе Перпвапе, у ону дивпи пећину, где је кнез њу нашао, и куда бп се ми сви врло радо упутили, кад га из тога заноса трже дрека некога расплаканога дечака. а кад се обазре виде у близннн КеФа како туче једнога малншана. То је био онај дечко што је проказао дружпнн бакалска кола, Али је у Добена бнло мало злобе, а нимало према малима и много млађима. — Како си ти, Сер, смео разбити боцу? — рече КефМалпшану замахујући над његовом главом жутом машком за крпкет. Малишан је био послан преко зида да прескочн (онде, где се изломљено стакло могло померити, те оставптн згодну баџу за излаз), да тркне неку четврт миље, п донесе пинту грога са румом на вересију. Њему је ваљало умаћи свима спољним шппјуннма др. Супштела и ирескочнти натраг нреко знда у забавиште. При извршењу тога дела, омакне му се нога, стакло се разбије, а грог са румом се проспе и панталоне му се поцепају, те се он појавн пред својим заповеднпком као правн крнвац, дршћући јадник за нра-Бога. — Како сн, Сер, смео разбпти, како ти глупн деране? Попио сн грог, а овамо велнш да сп разбио стакло. Пружи, Сер, руку, говорио је КеФ. Машка се спусти и тешко ошину детпњу руку. Дете зајеца. Добен диже очи. Депа Перивана утече на крај пећине са кнезом Ахмедом. стена заклони Синдибада Мрнара одочију, далеко за облаке, а пред њнм се бејаше нспречио свакодиевни жпвот, гдеједан ципов туче нејако дете без икаквога узрока. — Пружидер, Сер, н другу — дерао се КеФ на својега мањега школскога другара, коме се црте лпца бејаху пскривиле од бола. Добен задрхта и усправп се у својим тесним хаљинама. — Узми п ово, мали враже — внкаше КеФ и онет се спусти тешка машка по детпњој руцп, Не грозите се, госпе; свако је дете у школи тако што чпнило. Тако ће чиннтп н ваша деца, а гако ће се п са њима поступатп; то је више него вероватно. На поновљени удар скочи Добен. Не знам шта га је на то побудило. Злостављање је у школама толико одомаћено, као и кнута у Руспји. Чак би у неку руку бпло неџентлменски протпвити му се. Можда се Добенова глупачка душа побунпла противу такве тиранпје, а можда је у њој тпњала жеља за осветом, те је једва дочекао прилику да се огледа са тнм небојшом а тиранином, којега је ту све славило узносило и клањало му се. Бнло како било, тек он поскочи п викну: — Стој, КеФе; да нпси дцрнуо впше то дете, плп ћу ја... — Или ћеш ти, шта? — упита КеФ презрпво прекпдача. — Пружн руку ти, стоко мала!