Дело

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТИПА 319 Смокваром, што му је отац бакадин — Смоквар & Раџ, Темзина удица, Сити. Пошто се он због мене тукао, мпсдим да би ваљало да узимате чај и шећер код његова оца. Кет> иде сваке суботе кућн, ади ове неће моћн, јер су му оба ока модра. Он пма бедога аони шго му га доводи сдуга у диврејп п на мркову. Дамије, да и менп тата купи једнога аочи. Јссам ваш понизнп син Ђорђе Седле Озберн. II II. Поздрави Ему. Ја јој режем кочије од хартије. Немојте кодаче са анизом, него са сухим 'грожђем.* Због ове иобеде необично порасте угдед Добеиу међу свим љеговпм шкодским друговпма, те му име Смоквар, дотде нрезриво, ностаде тодпко славан и угдедан надимак. као п сва друга што су се у шкодп чуда. — Па шта, он и иије крпв, што му је отац бакадин — рећи ће Ђорђе Озбери, који јс бпо у уважењу код мдадежп др. Суиштеда, и ако је био мадп. Његово се мњење примн уз веднко допадање. Решише : да је недостојно посмевати се Добену због његових родптеља. „Старп Смок« вар“ постаде име внше за тепање, и оне рептиднје, кдаснп учптељн. престадоше правитп досетака на љегов рачун. Са променом придива подиже се и дух Добенов. За дивно је чудо напредовао у декцијама. И сам оходи КеФ, за чије бп се снисхођење пређе Добен само задивпо н поцрвеиео од љега, сад му је помагао у датинским стиховима, возио га, кад би изншди куда, п трпумФадно га изнесе из почетничког у средњн разред, па му чак и ту вађе угодно место. Впдело се, да је у матемаТицн за чудо окретан, н ако је у кдасичним студнјама био доста туп. На задовољство свпју он бејаше трећи поусиеху нз адгебре, и о детњим испитима доби у награду једну Франпуску књигу. Да сте само видедп његову матер, кад му је доктор пред свима пружио Тедемака (тај дпвни роман) са натписом ОиВећпо БоШп у. Свп ђаци запљескаше у знак одобравања н симпатије. Ко ће све побројати: кодико је пута поцрвенео, колико се пута спотакао, п кодико је њих очеппо, док се нпје места докопао? Његов отац. стари Добен, који га сад првп пут стаде својатати, даде му пред свима две гвииеје, од чега он већи део нотроши на чашћење својпх другова, а од куће се врати у капуту на струк Добен је био веома скроман мдадић, да му нн на ум није падало да тај срећни прекрет у сваком правцу додази од његовога доброга срца ц мушкога понашања. Некако је све мислио наопако: да је свему тому његову добру једннн нзвор Ђорђе Озберн, којега од тада тако заволе, како се то само код деце може деситп, тако нешто, као што чнтамо у вилпнским прн чама, да је зди Орсон заводео сјајнога мдадића Валентпна, својега победпоца. Он је падао ногама Ђорђевим п љубио их. Још док се нису бпли спријатељили, он се у иотајп дивио Озберну; а сад му је био слуга, нсето. његов „Црнац Петко“. Држао је да је Озбсри неко савршенство