Дело

86 Д Е I О њемачког савева. Немојмо заборавити, да је послије посјета царева п Виктора Емануела отпочело по нас кобно доба спољашњијех односа, Погријешили смо, што практично и озбиљно нијесмо употребили те посјете. Италију су искључили у пословима египатскијем. Наш министар спољашњијех послова није ништа знао шта се ради у Берлину о подјели Средоземног Мора. Француска експедиција у Тунис била је такођер пошљедица. Све ово може најбоље да докаже, како може да буде узалудна и бескорисна посјета владалаца, кад се ништа јасно не утврди и кад нема позитивнијех обавеза. С тога нам се чини да је очито,да просто понављање посјета од године 1873. и 1875. не само не би поправило оно, што се у спољашњој политици до сада изгубило, него би се губици још вшпе умножили. „Са канцеларијама спољашњијех послова не може се радити онако, како се ради са слабијем групама у нашој комори. Да се узмогне водити добра политика, потребити су не само мудрост и опрезност. него и стална и јака воља, бистро око и чврста рука. Није довољна искреност и незломисленост у души. Ту искреност и ту незломисленост треба дјелом показати. „Краљев пут мора да има своје пошљедпце у унутрашњости и у спољашњостн земље. Не буде ли тога, старе ће се погибељи нагомилати. Пошљедице у унутрашњости неће дбвести ни до какве реакције, која не би ни најмање користила савезу са Њемачком. Кад би влада хтјела да иде њезинијем трагом, ослабила би. Пошљедице у спољашњој политици морају бити: савез Италије, Аустро- Угарске и Њемачке. Томе би се савезу у скоро иридружила и Енглеска. Не буде ли Италија имала ове пошљедице, биће у погибељи да постане силом трећега реда у европском концерту. У евентуалном коначном договору нзмеђу двију великијех сила, Француске и Њемачке, Италија може да буде жртва, јер међу тијем силама није знала да одважно и искрено изабере својег савезника.и Оно што се њеколико дана касније догодило, узнемирило је још више италијанске духове. 17. новембра Бизмарк нпје ни споменуо Италије. 29. новембра он је у својем говору напануо на Италију!