Дело

400 Д К Л 0 — Сервус ! — рече он зловољно. — Шта ти је, што еи тако озбиљан ? — Ништа, није ми нешто добро. Да ниси болестан ? — Нисам. — ТГа шта је ? занристаде овај за њим. — Смшшвам један план ! На добро човечанства ? _ — Ја мислим, да ће бити! Њиме хоћу да бијем ове бубе у главу ! .\.ко се ти коме натуриш на врат ти ћеш га и тући. то сам уверен ! II ја мислим ! Ја само не ћу да будем заиостављен ! Ја хоћу да са.лг први и да се зна да сам ја ту !... Сервус !... Па се окрете и оде. Осећао је да му је лакше 1нто се тако изговорио. Као да му је неки запушач у грлу био па га избацио

Кад је ступио у своју собу. он се баци на диван и покри очи рукама. Кутао је дуго , дуго , онда диже главу. хукну и рече: — Мећу овим људима није моје место ! Па извади из џепа књижицу и поче прелиставати. док не нађе оно место где беше написано: Знам и оно гито не знам! Он се загледа у она спћана и лепо исписана слова. Каква разлика у тако кратком времену !... Ни срце му више не заигра, као да се уморило !...-, Па ипак, ипак ! Зар да клоне: да се иоилаши: да се уклони с мегдана: да призна и поклони се томе човеку ?... Боже сачувај ! Пре би просвирао себи куглу кроз чело него што бн то учинио ! Чекај да сондирам земљиште . да видим : шта сам .]а управо ! И онда стаде размшпљати о скорој. најскоријој прошлостн. и виде: да је за ово кратко време , од свога доласка у Београд, учинио много што шта: нарочито му је бриљантан успех на иољу праксе лекарске. Ту је, заиста, учинио толико наиретка. да би се многи задовољио п четвртином тога.